Бићеш срећан.

Једног дана
пашће киша
баш онаква
каква требала ти је.

Разлиће те,
разблажиће
и разнети
по целом твом граду,
попуниће сваку пукотину
и ти ћеш бити захвалан,
толико ћеш бити захвалан
да ћеш свима све опростити
и у том тренутку спасићеш себе
од великог кајања живота
и освртања преко рамена.

Постаћеш насмејан,
срце ће ти порасти
јер више неће бити
тежине у њему.
Бићеш захвалан на свему
што се десило у животу
и на свему што ће се тек десити.
Бићеш узбуђен и радоваћеш се,
одистински, и престаћеш да бринеш толико.

Нећеш више имати ноћи сећања, већ осмеха.
Не брини се, постараћеш се да све буде у реду.
Бићеш срећан.

Шта ја желим?

Желим да се смејем
као некада.

Желим да будем срећан
и да не размишљам,
јер толико мало имам
због чега бити срећан,
да често бивам срећан
без икаквог разлога.
И шта ћу када
прогласе ме лудим?

Рећи ће ми да сам психотичан,
како се усуђујем бити срећан
без икаквог разлога?

Затвориће ме,
али ја се нећу плашити
никаквог њиховог затвора.

Закопчаће ме на леђима,
а неће знати да сам ја летео
на тим леђима читав свој век
и да знам сваку површину света,
и да ја додире знам напамет.

Бићу циркуска атракција:
„Луд човек, срећан без разлога!
ПЛАШИТЕ СЕ! ПРЕЛАЗНО ЈЕ!“

Ја нећу бити сам у том лудилу.
Биће осталих, и већ их има.
Само ћуте, не излажу се светлости.
Њих врло мало људи примети
јер су тихи, не воле светлост,
воле тишину и интиму,
мрачне углове срца.

Они желе исто што и ја,
исто оно што сви желимо.
Да ли слутиш шта желим?
Да ли знаш шта ти желиш?

Један дан

Сутра ћу се пробудити. И бићу срећан због тога јер сваки дан можеш да се не пробудиш.
Киша ће почети да пада, али лагано, не откривајући пљусак који ће доћи касније.
Изаћи ћу напоље.
Прекасно ћу схватити да сам заборавио кишобран.
Схватићу да је то добра ствар.
Шетаћу се и киснућу. Боље од неба него од људи, помислићу у себи.
Приметићу је. Приметиће и она и мене.
Ићи ћемо лагано једно према другом. Нећемо журити јер ми нити имамо због чега, нити имамо због кога да журимо.
Заљубићу се у њу. Показиваћу то видно јер нећу умети да сакријем, а и немам шта да сакријем, и треба да види.
Заљубиће се и она у мене, а ако будем имао среће, биће и она искрена и смотана и неће умети да сакрије то, нити ће то желети да ради.
Отвориће се небо и почеће пљусак. Склонићемо се испод истог места. Бићемо једини ту. Гледаћемо једно у друго, па у небо, па око себе, па опет једно у друго у чуду. Јер је чудо ово што се дешава. Насмејаћемо се. Дуго ћемо се смејати. Нас двоје, шчућурени испод једног лименог крова, сами на свету, а разбацани на све стране света.
Проћи ће пљусак. Рећи ћу јој како се зовем. Рећи ће и она своје име.
– „Не радим ово често, заправо никада нисам урадио, али да ли желиш некад да поновимо ово?“
Рећи ће да жели, да се баш лепо провела иако се смрзнула.
Разменићемо бројеве телефона психијатријских установа из којих смо побегли.
Десиће се да смо у истој установи затворени, али само у различитим крилима.
Љубав нам ништа неће моћи, већ ћемо бити луди.